17. Ramazan 2. H.g.; Bitka na Bedru – Dan velike pobjede

U petak, 17. Ramazana 2. godine po Hidžri, odigrala se prva i najvažnija velika bitka u povijesti islama – Bitka na Bedru.[1] Iako su neki izvori navodili i 18. ili 19. Ramazan, sedamnaesti dan ostaje najšire prihvaćen datum ovog sudbonosnog događaja.

Omjer snaga i ishod bitke

Poseban značaj u ovoj bici imao je Imam Ali ibn Ebu Talib, a.s. Od 70 ubijenih neprijateljskih ratnika, njih 35 (tačno polovina) palo je od njegove ruke, čime je on potvrdio svoju ulogu neprikosnovenog heroja islama.[2]

Ebu Džehlov kraj

Bitka na Bedru označila je kraj Ebu Džehla (Hišāma ibn Mugīre)[3], jednog od najžešćih i najoholijih neprijatelja Allahovog Poslanika, s.a.v.a. Njegova mržnja bila je tolika da je u Mekki:

• prosipao nečistoće po Poslaniku, s.a.v.a., dok je bio na namazu.
• gađao ga kamenjem i širio laži o njemu.
• sviirepo mučio i ubio hazreti Sumejju (majku Ammara ibn Jasira), koja je postala prvi šehid islama.

Dva brata iz reda Ensarija, Mu‘āz i Mu‘avvez, zavjetovali su se da će ga ubiti zbog zlostavljanja Poslanika, s.a.v.a. Tokom borbe su ga teško ranili. Jednom od braće je ruka bila toliko povrijeđena da mu je smetala u borbi; prema predajama, sam ju je otkinuo kako bi nastavio juriš na Ebu Džehla.

Nakon bitke, Abdullah ibn Mes‘ūd je pronašao Ebu Džehla na samrti. Čak i tada, Ebu Džehl je pokazao svoju oholost rekavši da bi mu bilo draže da ga je ubio neko drugi, a ne ‘seljaci iz Medine’. Ibn Mes‘ud mu je odsjekao glavu i donio je pred Poslanika, s.a.v.a.

Značaj pobjede

Nakon završetka bitke, Allahov Poslanik, s.a.v.a., je kazao: “Ovo je dan slavlja, jer je Allah spustio Svoju pomoć i ukazao milost vjernicima.”[4]

Pobjeda na Bedru dala je muslimanima neophodnu sigurnost, uzdigla njihov ugled među arapskim plemenima i pokazala da snaga ne leži u brojnosti, već u iskrenoj vjeri i Božijoj pomoći.

[1] Bihārul-envār, sv. 19, str. 325, sv. 97, str. 168; El-Mevsū‘atul kubrā fī gazevātin-Nebijjil a‘zam, s.a.v.a., sv. 1, str. 138.

[2] Muntehabut-tevārīh, str. 48 i 49; El-Vekā’i‘ vel havādis, sv. 1, str. 215 i 216.

[3] Fejdul ‘allām, str. 37 i 38.

[4] Bihārul-envār, sv. 97, str. 383.