Ali ibn Husejn, a.s., poznat kao Ali Ekber, bio je najstariji sin Imama Husejna, a.s., koji je na dan Ašure na Kerbeli dosegao uzvišeni stepen šehida. Prilikom ukopa časnih šehida Kerbele, čisto tijelo hazreti Alija Ekbera položeno je uz noge njegovog plemenitog oca, zbog čega mezar Imama Husejna, a.s., ima šest uglova.

Rođenje i porijeklo

Ali Ekber, najstariji sin Imama Husejna, a.s., prema jednom predanju, rođen je 11. Šabana 33. godine po Hidžri[1].[2] Ebul-Feredž navodi da je njegov dolazak na svijet zaveden za vrijeme Osmanove vladavine, ali ne precizira tačnu godinu njegovog rođenja.[3] Autor knjige A‘jānuš-šī‘a bilježi da je rođen 35. ili 41. godine po hidžri[4].

Majka Alija Ekbera bila je Lejla, kćerka Ebu Murre. Njen otac, Ebu Murre, bio je ashab Allahovog Poslanika, s.a.v.a., dok joj je majka, Mejmūna potjecala iz porodice Ebu Sufjana. O životu plemenite Lejle ne postoje pouzdani podaci, uključujući tačan datum rođenja i smrti, dužinu njenog života, vrijeme udaje i druge pojedinosti. Također, ne postoji vjerodostojan izvor koji potvrđuje njeno prisustvo na Kerbeli, a neki kasniji historičari smatraju da je ona preselila prije tog događaja.[5]

Razlog zbog kojeg je ovaj plemeniti mladić poznat kao Ali Ekber (stariji Ali) leži u činjenici da je njegov brat, Imam Ali ibn Husejn, a.s., poznat kao Imam Sedžad, nosio isto ime, ali je bio mlađi od njega. Ebul-Feredž u svojoj knjizi Mekātilut-Tālibīn prenosi zanimljiv dijalog između Jezida i Imama Sedžada, a.s. Kad ga je Jazid upitao: “Kako se zoveš?” Imam mu je odgovorio: “Ali.” Na to je Jezid odgovorio: “Zar Allah nije ubio Alija?” Imam mu je uzvratio: “Imao sam starijeg brata po imenu Ali, kojeg si ti ubio!”[6]

Najsličniji ahlakom Vjerovjesniku, s.a.v.a.

Ali Ekber, a.s., bio je među ljudima oličenje dobrih osobina i vrlina, a po izgledu, ponašanju i naravi najviše je podsjećao na Allahovog Poslanika, s.a.v.a. Njegov karakter i ophođenje odražavali su ahlak Vjerovjesnika, s.a.v.a., do te mjere da bi Ehli-bejt, a.s., svaki put kad bi osjetio čežnju za svojim plemenitim djedom, Allahovim Poslanikom, s.a.v.a., pogledao u lice Alija Ekbera, a.s.

U predaji koju prenosi šejh Džafar Šuštari u knjizi Hasā’isul-Husejnijje navodi se da je na dan Ašure, kada je Imam Husejn, a.s., poslao Alija Ekbera na bojno polje, podigao svoj kažiprst prema Nebu i uputio dovu:

اَللَّهُمَّ اِشْهَدْ عَلَى هَؤُلَاءِ الْقَوْمِ! فَقَدْ بَرَزَ إِلَيْهِمْ غُلَامٌ أَشْبَهُ النَّاسِ خَلْقًا وَ خُلُقًا وَ مَنْطِقًا بِرَسُولِكَ. كُنَّا إِذَا اشْتَقْنَا إِلَى نَبِيِّكَ نَظَرْنَا إِلَى وَجْهِهِ. اَللَّهُمَّ امْنَعْهُمْ بَرَكَاتِ الْأَرْضِ وَ فَرِّقْهُمْ تَفْرِيقًا وَ مَزِّقْهُمْ تَمْزِيقًا وَ اجْعَلْهُمْ طَرَائِقَ قِدَدًا وَ لَا تُرْضِ الْوُلَاةَ عَنْهُمْ أَبَدًا فَإِنَّهُمْ دَعَوْنَا لِيَنْصُرُونَا ثُمَّ عَدَوْا عَلَيْنَا يُقَاتِلُونَنَا.

Allahu moj! Budi svjedok protiv ovog naroda! Jer pred njih je izašao mladić koji je po izgledu, ćudi i govoru najviše nalik Tvom Poslaniku. Kad god bismo poželjeli vidjeti Tvog Poslanika, pogledali bismo u njegovo lice. Allahu moj! Uskrati im blagodati zemlje, rasprši ih i potpuno razjedini, neka budu rasuti i neka vladari nikada ne budu zadovoljni njima. Jer, oni su nas pozvali da nas pomognu, a potom su nas iznevjerili, napali i borili se protiv nas.

Dostojan hilafeta

Muavija je smatrao da je Ali ibn Husejn najzaslužniji za hilafet, te ga je opisao riječima: “Najdostojniji za hilafetjeste Ali ibn Husejn ibn Ali. Njegov djed je Allahov Poslanik, s.a.v.a., u njemu se sjedinila hrabrost Hašimovića, velikodušnost Umejevića i ponos plemena Sekif.” Međutim, ovaj Muavijin govor bio je pomno osmšljeni politički manevar s ciljem da se uskrati legitimno pravo na hilafet porodici Poslanika, s.a.v.a., a ne istakne istinsko priznanje da Ali Ekber ima pravo na vlast.

Ali Ekber na Kerbeli

Dobro je poznato da je hazreti Ali Ekber bio prvi šehid iz Ehli-bejta na Kerbeli. Ovu činjenicu nedvosmisleno potvrđuju Taberi i Ebul-Feredž Isfahani, a isto svjedočanstvo nalazimo i u Zijaretu Nahije Mukaddise.

Mladi šehid

Različiti izvještaji govore oprečne podatke o godinama Alija Ekbera u trenutku dosezanja njegovog stepena šehida, pri čemu neki izvori navode da je imao dvadeset i osam godina. Razilaženja u vezi s godinom njegovog rođenja, dovela su do neslaganja oko njegove starosti pri šehadetu.

Ibn Šehr āšub bilježi da je hazreti Ali Ekber imao osamnaest godina kada je postao šehid, a zatim prenosi i mišljenje prema kojem je imao dvadeset i pet godina.[7] Šejh Mufid navodi da je imao devetnaest godina.[8]

Ipak, prema uvriježenom mišljenju da je Ali Ekber bio stariji od Imama Sedžada, a.s., te uzimajući u obzir da je Imam Sedžad, a.s., u vrijeme događaja na Kerbeli imao dvadeset i tri godine, vjerodostojnijim se čini da je Ali Ekber bio stariji. Stoga, izvještaji, koji njegovo rođenje smještaju u vrijeme Osmanove vladavine i navodi da je u trenutku šehadeta imao dvadeset pet godina, djeluju realnije.

Smrt na putu istine

Taberi, prenoseći od ‘Ukbe ibn Sem‘āna, bilježi: “Kada se noć primicala kraju, Husejn, a.s., rekao nam je da sakupimo vodu. Potom je naredio pokret i krenuli smo na put. Nakon što smo napustili mjesto Kasr Beni Mukātila i prešli određenu udaljenost, Husejn, a.s., nakratko je utonuo u san. Kada se probudio, izgovorio je: “Uistinu, mi smo Allahovi, i zaista, Njemu ćemo se vratiti.”[9], a zatim je kazao: “Hvala pripada Allahu, Gospodaru svjetova!”[10] Ove riječi je ponovio dva ili tri puta.

Njegov sin, Ali Ekber, dojaha na svome konju i reče: “Uistinu, mi smo Allahovi, i zaista, Njemu ćemo se vratiti.”[11] “Hvala pripada Allahu, Gospodaru svjetova!”[12] O, oče moj! Žrtvovao bih se za tebe! Šta te je navelo da izgovoriš ove riječi?” Imam Husejn, a.s. odgovori: “Sinak moj! San me savladao, i u njemu vidjeh jahača na konju kako govori: ‘Ovi ljudi se kreću, a smrt ih prati!’ Shvatio sam da nam donosi vijest o našoj smrti.”

Ali Ekber smireno reče: “O, oče moj! Allah ti zlo ne uputio! Zar mi nismo na istini?” “Tako mi Onoga kojem se robovi vraćaju, da, jesmo!” – Husejn, a.s., odgovori.Tada Ali Ekber reče: “Oče moj, ako smo na strani istine, onda nema razloga za brigu, jer ćemo položiti svoje živote na njenom putu!” Na to mu Imam Husejn, a.s., kaza: “Neka ti Allah podari najbolju nagradu koju otac može poželjeti svome sinu!”[13]

Vodonoša

Prema predaji u djelu El-Emālī, Šejha Saduka, koju prenosi Abdullah ibn Mensūr od Imama Sadika, a.s., preko njegovog oca Imama Bakira, a.s., i njegovog djeda Imama Sedžada, a.s., stoji:

“U noći uoči  Ašure, Imam Husejn, a.s., naredio je da se oko njegovog logora iskopa jarak sličan rovu, koji je, prema njegovoj zapovijedi, ispunjen drvima. Zatim je poslao svoga sina, Ali Ekbera, a.s., zajedno s trideset konjanika i dvadeset pješaka, da donesu vodu.”[14]

Ponuđeno utočište

Prema predaji iz ‘Et-Tabekātul-Kubrā’, jedan čovjek iz Šama, čija majka se zvala Amina, kći Ebu Murre ibn ‘Urve ibn Mes‘uda Sekafija, pozvao je Alija Ekbera, sina Imama Husejna, a.s., i rekao mu: “Ti si u rodbinskoj vezi s vođom pravovjernika Jezidom i njemu si blizak. Ako želiš, mi ti pružamo sigurno utočište i možeš otići gdje god želiš!” Ali Ekber, a.s., mu je odgovorio: “Znaj da je – tako mi Boga – čuvanje rodbinske veze s Poslanikom Božijim, s.a.v.a., preče od čuvanja rodbinske veze s Ebu Sufjanom!”

Prvi šehid iz Ehli-bejta, a.s.

Imam Mehdi, a.s., upućujući selam hazreti Ali Ekberu, a.s., kazuje:

اَلسَّلَامُ عَلَيْكَ يَا أَوَّلَ قَتِيلٍ مِنْ نَسْلِ خَيْرِ سَلِيلٍ مِنْ سُلَالَةِ إِبْرَاهِيمَ الْخَلِيلِ‌، صَلَّى اللهُ عَلَيْكَ وَ عَلَى أَبِيكَ‌، إِذْ قَالَ فِيكَ‌: قَتَلَ اللهُ قَوْمًا قَتَلُوكَ‌، يَا بُنَيَّ مَا أَجْرَأَهُمْ عَلَى الرَّحْمَنِ وَ عَلَى انْتِهَاكِ حُرْمَةِ الرَّسُولِ‌! عَلَى الدُّنْيَا بَعْدَكَ الْعَفَا.

Neka je mir na tebe, o prvi ubijeni iz potomstva najboljeg roda, iz loze Ibrahima Halila. Neka je Allahov blagoslov na tebe i na tvog oca, kada je rekao za tebe: “Da Allah ubije narod koji te je ubio! O sine moj, kako su sebi dali tu smjelost pred Svemilosnom, i da oskrnave svetost Poslanika!” Neka propadne svijet ovaj nakon tebe![15]

U djelu ‘Tārīhu Taberī’ se pominje: “Prvi šehid iz porodice Ebu Taliba na dan Ašure bio je Ali Ekber, sin Imama Husejna, a.s.”

Dozvola za džihad

Kada su svi ashabi Imama Husejna, a.s., položili svoje živote kao šehidi, ne ostavivši iza sebe nikoga osim članova njegove porodice, Ali Ekber, sin Imama Husejna, a.s., zatražio je dozvolu od svog oca da ode u borbu. Imam Husejn, a.s., dao mu je dozvolu, a zatim je, s tugom i očajem pogledao svog sina, dok su se suze slijevale niz njegovo lice, i kazao:

اَللَّهُمَّ اِشْهَدْ عَلَى هَؤُلَاءِ الْقَوْمِ! فَقَدْ بَرَزَ إِلَيْهِمْ غُلَامٌ أَشْبَهُ النَّاسِ خَلْقًا وَ خُلُقًا وَ مَنْطِقًا بِرَسُولِكَ. كُنَّا إِذَا اشْتَقْنَا إِلَى نَبِيِّكَ نَظَرْنَا إِلَى وَجْهِهِ. اَللَّهُمَّ امْنَعْهُمْ بَرَكَاتِ الْأَرْضِ وَ فَرِّقْهُمْ تَفْرِيقًا وَ مَزِّقْهُمْ تَمْزِيقًا وَ اجْعَلْهُمْ طَرَائِقَ قِدَدًا وَ لَا تُرْضِ الْوُلَاةَ عَنْهُمْ أَبَدًا فَإِنَّهُمْ دَعَوْنَا لِيَنْصُرُونَا ثُمَّ عَدَوْا عَلَيْنَا يُقَاتِلُونَنَا.

Allahu moj! Budi svjedok protiv ovog naroda! U susret im je izašao mladić koji je bio najviše nalik Tvom Poslaniku u stasu, ćudi i govoru. Kad god bismo poželjeli vidjeti Tvog Poslanika, pogledali bismo u lice ovog mladića. Allahu moj! Uskrati im blagodati zemlje, podijeli ih na skupine i rasprši ih potpunim raspršivanjem. Nikada ne dozvoli da vladari budu zadovoljni njima, jer oni su nas pozvali da nas pomognu, a potom su se podlo okrenuli protiv nas i zaratili s nama.

ثُمَّ صَاحَ الْحُسَيْنُ بِعُمَرَ بْنِ سَعْدٍ: مَا لَكَ؟ قَطَعَ اللهُ رَحِمَكَ وَ لَا بَارَكَ اللهُ لَكَ فِي أَمْرِكَ وَ سَلَّطَ عَلَيْكَ مَنْ يَذْبَحُكَ بَعْدِي عَلَى فِرَاشِكَ، كَمَا قَطَعْتَ رَحِمِي وَ لَمْ تَحْفَظْ قَرَابَتِي مِنْ رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ. ثُمَّ رَفَعَ الْحُسَيْنُ، عَلَيْهِ السَّلَامُ صَوْتَهُ وَ تَلَا: ﴿إِنَّ اللهَ اصْطَفَىٰ آدَمَ وَ نُوحًا وَ آلَ إِبْرَاهِيمَ وَ آلَ عِمْرَانَ عَلَى الْعَالَمِينَ ‎۞‏ ذُرِّيَّةً بَعْضُهَا مِن بَعْضٍ وَ اللهُ سَمِيعٌ عَلِيمٌ﴾

Zatim je Husejn, a.s., povikao na Omera ibn Sa'da: “Šta je s tobom?! Neka Allah prekine tvoje nasljednike i neka uskrati blagoslov u tvojim poslovima! Neka nad tobom ovlada onaj koji će te zaklati na tvom ležaju nakon mene, kao što si ti prekinuo moje potomke i nisi sačuvao moju bliskost s Allahovim Poslanikom, s.a.v.a.!”[16] Zatim je Husejn, mir neka je na njega, podigao glas i proučio: “Zaista, Allah je odabrao Adema i Nuha, i porodicu Ibrahimovu, i porodicu Imranovu nad ostalim svjetovima! Sve je to loza jedna od druge – a Allah je Svečujni i Sveznajući.”[17]

Oproštaj s porodicom

Prenosi se u mnogim knjigama, kada se hz. Ali Ekber spremao da ode u boj, njegov otac Imam Husejn, a.s., kazao je: “Oprosti se od svoje majke, brata i svojih tetki.” Potom, Ali Ekber je otišao do šatora gdje su bile žene Ehli-bejta. Kada su čule njegov glas, okupile su se oko njega u krugu tuge i bola, te su mu  govorile:

اِرْحَمْ غُرْبَتَنَا، وَ لَا تَسْتَعْجِلْ إِلَى الْقِتَالِ، فَإِنَّهُ لَيْسَ لَنَا طَاقَةٌ فِي فِرَاقِكَ.

Smiluj se našoj usamljenosti i ne žuri u borbu, jer mi nemamo snage da te izgubimo.

Tada Imam Husejn, a.s., kaza:

خَلُّوا سَبِيلَهُ. فَإِنَّهُ مَمْسُوسٌ فِي اللهِ، وَ مَقْتُولٌ فِي سَبِيلِ اللهِ.

Otvorite mu put! Uistinu, on je obuzet ljubavlju prema Allahu i biće ubijen na Allahovom putu.[18]

U knjizi ‘Revdatul-ahbab’ prenosi se da je Imam Husejn, a.s., vlastitim rukama pripremio svog sina Alija Ekbera za boj. Obukao mu je ratnu opremu prilagođenu njegovom stasu. Stavio mu je čelični sjajni šljem na glavu, potom mu je vezao kožni pojas, naslijeđe i uspomenu od Imama Alija, a.s., simbol odvažnosti i časti. Napokon, predao mu je konja po imenu ‘Ukāb, plemenitu životinju spremnu da ga Ali Ekber uzjaše i krene ka bojnom polju.

Srce Imama Husejna, a.s., bilo je u velikom nemiru, čas je ustajao, čas sjedao, ne znajući kako podnijeti bol rastanka. Pogledao je u nebo i kazao: “Allahu moj! Budi svjedok da sam Alija dao kao žrtvu za ummet moga djeda!”

Prva neustrašiva borba

Hazreti Ali Ekber, a.s., snažno je jurnuo na neprijateljsku vojsku, hrabro napadajući više puta, pri čemu je posjekao mnoge neprijatelje. Prema jednoj predaji navodi se, iako iscrpljen žeđu, usmrtio je čak stotinu i dvadeset vojnika, dok se u knjizi ‘Menākib’ navodi da je pobio sedamdeset boraca, a zatim se vratio svome ocu.

Ratni povik hazreti Alija Ekbera:

إِنِّي أَنَا عَلِيُّ بْنُ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيٍّ *** مِنْ عِصَابَةٍ جَدُّهُمْ النَّبِيُّ

Ja sam Ali, sin Husejna, sina Alija, iz plemena iz kojeg je djed mojih očeva – Poslanik.

وَ اللهِ لَا يَحْكُمُ فِينَا ابْنُ الدَّعِيِّ *** أَطْعُنُكُمْ بِالرُّمْحِ حَتَّى يَنْثَنِيَ

Kunem se Bogom, neće nama vladati sin nedostojnog! Napast ću vas kopljem sve dok se ne savije,

أَضْرِبُكُمْ بِالسَّيْفِ أَحْمِي عَنْ أَبِي *** ضَرْبَ غُلَامٍ هَاشِمِيٍّ عَلَوِيٍّ

sabljom ću vas udarati braneći oca svoga, udarcem koji udara mladić Hašimija, Alevija![19]

Nepodnošljiva žeđ

Nastavio se boriti kroz neprijateljske redove, sve dok se ljudi nisu uznemirili zbog broja onih koje je ubio. Prenosi se da je, uprkos žeđi, ubio stotinu i dvadeset osoba. Potom se vratio svome ocu, izranjavan i iscrpljen, te rekao:

يَا أَبَه، اَلْعَطَشُ قَدْ قَتَلَنِي، وَ ثِقْلُ الْحَدِيدِ أَجْهَدَنِي، فَهَلْ إِلَىٰ شَرْبَةٍ مِّنْ مَاءٍ سَبِيلٌ أَتَقَوَّىٰ بِهَا عَلَى الْأَعْدَاءِ؟

“O, oče! Žeđ me ubija, a težina oklopa me iscrpljuje. Ima li načina da dobijem gutljaj vode kako bih se osnažio protiv neprijatelja?”

Imam Husejn, a.s., zaplaka i kaza:

يَا بُنَيَّ، يَعِزُّ عَلَىٰ مُحَمَّدٍ وَ عَلَىٰ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ وَ عَلَيَّ أَنْ تَدْعُوهُمْ فَلَا يُجِيبُوكَ، وَ تَسْتَغِيثَ بِهِمْ فَلَا يُغِيثُوكَ. يَا بُنَيَّ، هَاتِ لِسَانَكَ.

“O, sine moj! Teško je Muhammedu, Aliju ibn Ebi Talibu i meni da ih zoveš, a da ti se ne odazovu, da tražiš pomoć, a da ti ne pomognu! O, sine moj, pokaži mi svoj jezik.” Potom mu je posisao jezik i dao mu svoj prsten, rekavši:

اِمْسِكْهُ فِي فِيكَ وَ ارْجِعْ إِلَى قِتَالِ عَدُوِّكَ فَإِنِّي أَرْجُو أَنَّكَ لَا تُمْسِي حَتَّى يَسْقِيَكَ جَدُّكَ بِكَأْسِهِ الْأَوْفَى شَرْبَةً لَا تَظْمَأُ بَعْدَهَا أَبَدًا

“Drži ga u ustima i vrati se u borbu protiv neprijatelja. Nadam se da nećeš dočekati večer, a da te tvoj djed ne napoji iz svoje čaše pićem poslije kojeg nikada više nećeš ožednjeti.”

Ali Ekber, a.s., još jednom se vratio u borbu, uzvikujući:

اَلْحَرْبُ قَدْ بَانَتْ لَهَا الْحَقَائِقُ *** وَ ظَهَرَتْ مِنْ بَعْدِهَا الْمَصَادِقُ

Bitka je razotkrila svoje istine, i nakon nje su se pokazale zbilje.

وَ اللهِ رَبِّ الْعَرْشِ لَا نُفَارِقُ *** جُمُوعَكُمْ أَوْ تُغْمَدَ الْبَوَارِقُ

Tako mi Allaha, Gospodara Prijestolja, nećemo se razdvojiti, od vaših redova, sve dok se sablje ne vrate u korice![20]

Mučenička pogibija

Ali Ekber se vratio na bojno polje i nastavio borbu dok nije pobio dvije stotine neprijatelja. Među neprijateljima se nalazio i Murre ibn Munkiz ‘Abdi Lejsi, koji ga je pratio i uzviknuo: “Neka grijeh Arapa padne na mene ako ga s ovakvim pokoljem pustim da prođe i ne ostavim njegovoj majci bolnu ranu u srcu.” Dok je Ali Ekber napadao neprijateljske redove, Murre ibn Munkiz mu se ispriječio na putu, pogodio ga kopljem i oborio na zemlju. Vojska ga je opkolila i bez milosti zasula sa svih strana sabljama, komadajući njegovo tijelo.

Ebul-Feredž kaže: “Neustrašivo je napadao i borio se sve dok mu nisu strijelom pogodili vrat i rastrgali mu grlo. Dok mu se krv slijevala niz grudi povikao je: ‘Oče moj, mir tebi! Evo mog djeda, Poslanika Božijeg, koji kaže: ‘Brzo dođi!’ Zatim je izdahnuo i preselio.”

Prema predaji iz ‘Bihārul-envāra’: “Nastavio je boriti se dok nije ubio ukupno dvijestotine neprijatelja. Tada ga je Munkiz ibn Murre el-‘Abdi udario po sredini glave udarcem koji ga je oborio na tlo, a zatim su ga drugi napali svojim sabljama. Ali Ekber je uspio zagrliti svog konja, ali ga je konj odnio u neprijateljski tabor, gdje su ga isjekli svojim mačevima na komade. 

Kada mu duša stiže do ključnih kostiju, podiže glas i reče: 

يَا أَبَتَاهُ! هَذَا جَدِّي رَسُولُ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ، قَدْ سَقَانِي بِكَأْسِهِ الْأَوْفَىٰ شَرْبَةً لَا أَظْمَأُ بَعْدَهَا أَبَدًا، وَ هُوَ يَقُولُ: اَلْعَجَلَ اَلْعَجَلَ! فَإِنَّ لَكَ كَأْسًا مَذْخُورَةً حَتَّىٰ تَشْرَبَهَا السَّاعَةَ.

“O, oče moj! Evo mog djeda, Poslanika Allahovog, s.a.v.a. Dao mi je da pijem iz svoje pune čaše, piće nakon kojeg nikada više neću ožednjeti. On mi govori: ‘Požuri, požuri! Jer je i za tebe spremljena čaša, koju ćeš ubrzo popiti.’” 

Čuvši posljednje riječi sina, Imam Husejn, a.s., uzviknuo je:: 

قَتَلَ اللهُ قَوْمًا قَتَلُوكَ‌، يَا بُنَيَّ مَا أَجْرَأَهُمْ عَلَى الرَّحْمَنِ وَ عَلَى انْتِهَاكِ حُرْمَةِ الرَّسُولِ‌! عَلَى الدُّنْيَا بَعْدَكَ الْعَفَا.

“Da Allah ubije narod koji te je ubio! O sine moj, kako su sebi dali tu smjelost pred Svemilosnom, i da oskrnave svetost Poslanika! Neka propadne svijet ovaj nakon tebe![21]”

Djela poput ‘Avālim’, ‘Tārīh Taberī’ i ‘Iršād’ navode da je Mungadib ibn Murre rekao: “Neka na mene pređu grijesi svih Arapa, ako ne zadam njegovom ocu bolnu ranu u srcu!” Zatim je napao. i takvim udarcem mača, zadao mladiću ranu na glavi da mu se lobanja rascijepila, a krv mu se slila niz lice. Mlaz krvi zaslijepio mu je oči, dok je, oboren težinom rane pao na svog konja i obavio ga rukama oko vrata. Opkoljen nije mogao izaći iz neprijateljske vojske, kad su ga sa svih strana zasuli mačevima i isjekli na komade.

Otac i sin

Nakon što je hz. Ali Ekber, ispustio svoju plemenitu dušu, napuštujaći ovaj svijet, njegov otac, Imam Husejn, a.s., došao je do njega i prislonio svoje lice na njegovo. Hamid ibn Muslim kaže: “Na dan Ašure, svojim sam ušima čuo kako Husejn tugujući izgovara:

قَتَلَ اللهُ قَوْمًا قَتَلُوكَ‌، يَا بُنَيَّ مَا أَجْرَأَهُمْ عَلَى الرَّحْمَنِ وَ عَلَى انْتِهَاكِ حُرْمَةِ الرَّسُولِ‌! عَلَى الدُّنْيَا بَعْدَكَ الْعَفَا.

“Da Allah ubije narod koji te je ubio! O sine moj, kako su sebi dali tu smjelost pred Svemilosnom, i da oskrnave svetost Poslanika! Neka propadne svijet ovaj nakon tebe![22]”

U knjizi ‘Revdatus-safā’ zabilježeno je da je Imam Husejn, a.s., gorko zaplakao pored tijela sina, i do tada niko nije čuo takav njegov plač. Potom se, mir neka je na njega, okrenuo svojim mladićima i rekao: “Ponesite svog brata.” Oni su podigli tijelo hazreti Ali Ekbera i donijeli ga do šatora ispred kojeg se vodila bitka.

U tom trenutku, iz šatora je,  poput izlazećeg sunca, izjurila hazreti Zejneb, s.a., ne mogavši potisnuti bol. Njene riječi, natopljene suzama, odjekivale su:

يَا حَبِيبَاه! يَا ثَمَرَةَ فُؤَادَاه! يَا نُورَ عَيْنَاه!

“O, voljeni moj! O, plodu srca moga! O, svjetlosti očiju mojih!” 

Upitao sam ko je žena koja tuguje tako bolno, pa mi rekoše: “To je Zejneb, kći Alijeva, mir neka je na njega.” Prišla je beživotnom tijelu ubijenog bratića i pala na tijelo ubijenog, a zatim je došao Husejn, nježno je uzeo za ruku i vratio u šator, među žene, kako bi je zaštitio od patnje.

Nakon toga, Imam Husejn, a.s., spustio se na tijelo Alija Ekbera, prislonio lice na njegovo i ostao nepomičan. Prisutni su pomislili da je Imam Husejn, a.s., izdahnuo pored tijela sina. Neprijatelji, obuzeti zluradošću, počeli su likovati i podizati glasove od radosti.

U zijaretu Nahije Mukaddise

U jednom zijaretu, u kojem Imam Mehdi, a.s., upućuje selame hazreti Ali Ekberu, stoji:

اَلسَّلَامُ عَلَيْكَ يَا أَوَّلَ قَتِيلٍ مِنْ نَسْلِ خَيْرِ سَلِيلٍ مِنْ سُلَالَةِ إِبْرَاهِيمَ الْخَلِيلِ‌، صَلَّى اللهُ عَلَيْكَ وَ عَلَى أَبِيكَ‌، إِذْ قَالَ فِيكَ‌: قَتَلَ اللهُ قَوْمًا قَتَلُوكَ‌، يَا بُنَيَّ مَا أَجْرَأَهُمْ عَلَى الرَّحْمَنِ وَ عَلَى انْتِهَاكِ حُرْمَةِ الرَّسُولِ‌! عَلَى الدُّنْيَا بَعْدَكَ الْعَفَا.

“Neka je mir na tebe, o prvi ubijeni, iz potomstva najboljeg roda, iz loze Ibrahima Halila. Neka je Allahov blagoslov na tebe i na tvog oca, kada je rekao za tebe: ‘Da Allah ubije narod koji te je ubio! O sine moj, kako su sebi dali tu smjelost pred Svemilosnom, i da oskrnave svetost Poslanika! Neka propadne svijet ovaj nakon tebe!’”[23]

کَأَنِّی بِكَ بَیْنَ یَدَیْهِ مَاثِلًا، وَ لِلْکَافِرِینَ قَائِلًا:

أَنَا عَلِيُّ بْنُ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيٍّ *** نَحْنُ وَ بَيْتِ اللَّهِ أَوْلَى بِالنَّبِيِّ

Ja sam Ali, sin Husejna, sin Alija! Mi smo, tako mi Božje Kuće, najpreči Poslaniku!

أَطْعَنُكُمْ بِالرُّمْحِ حَتَّى يَنْثَنِي *** أَضْرِبُكُمْ بِالسَّيْفِ أَحْمِي عَنْ أَبِي

Napadam vas kopljem sve dok se ne savije, i mačem vas udaram, braneći svoga oca,

ضَرْبَ غُلَامٍ هَاشِمِيٍّ عَرَبِيٍّ *** وَ اللهِ لَا يَحْكُمُ فِينَا ابْنُ الدَّعِيِّ

udarcem jednog mladića Hašimovića i Arapovića! Tako mi Boga, nad nama neće vladati sin nedostojnoga!

حَتَّى قَضَيْتَ نَحْبَكَ وَ لَقِيتَ رَبَّكَ، أَشْهَدُ أَنَّكَ أَوْلَى بِاللهِ وَ بِرَسُولِهِ، وَ أَنَّكَ ابْنُ رَسُولِهِ، وَ حُجَّتُهُ وَ أَمِينُهُ، وَ ابْنُ حُجَّتِهِ وَ أَمِينِهِ.

Sve dok nisi ispunio svoju sudbinu i susreo svoga Gospodara, svjedočim da si ti najpreči kod Allaha i Njegova Poslanika, i da si sin Njegovog Poslanika, Njegov dokaz i povjerenik, i sin Njegovog dokaza i povjerenika.

حَكَمَ اللهُ عَلَى قَاتِلِكَ مُرَّةَ بْنِ مُنْقِذِ بْنِ النُّعْمَانِ الْعَبْدِيِّ ـ لَعَنَهُ اللهُ وَ أَخْزَاهُ ـ وَ مَنْ شَرِكَهُ فِي قَتْلِكَ، وَ كَانُوا عَلَيْكَ ظَهِيرًا، أَصْلَاهُمُ اللهُ جَهَنَّمَ وَ سَاءَتْ مَصِيرًا.

Neka Allah presudi tvom ubici, Murretu ibn Munkiz ibn Nu‘manu Abdiju – neka ga Allah prokune i ponizi – i svima onima koji su sudjelovali u tvom ubistvu i pomagali protiv tebe! Neka ih Allah baci u Džehennem – a loše li je to prebivalište!

وَ جَعَلَنَا اللهُ مِنْ مُلَاقِيكَ وَ مُرَافِقِيكَ، وَ مُرَافِقِي جَدِّكَ وَ أَبِيكَ وَ عَمِّكَ وَ أَخِيكَ وَ أُمِّكَ الْمَظْلُومَةِ. وَ أَبْرَأُ إِلَى اللهِ مِنْ أَعْدَائِكَ أُولِي الْجُحُودِ.

Da nas Allah učini dostojnima da te sretnemo i budemo u tvom društvu, i u društvu tvoga djeda, tvoga oca, tvoga amidže, tvoga brata i tvoje potlačene majke. Odričemo se pred Allahom tvojih neprijatelja, onih koj su poricali istinu.

وَ السَّلَامُ عَلَيْكَ وَ رَحْمَةُ اللهِ وَ بَرَكَاتُهُ.

Neka je mir na tebe, Allahova milost i Njegovi blagoslovi!

---

[1] Maktelul-Husejn, a.s., od Mukarrama.

[2] U djelima Es-Srā’ir i Mekātilut-tālibīn se pominje da je rođen u vrijeme Osmanove vladavine.

[3] Mekātilut-tālibīn, str. 81.

[4] A‘jānuš-šī‘a, sv. 8, str. 206.

[5] Dānešnāme-je Emām Hosajn, a.s., sv. 1, madhal ‘Lejli hamsar Emam Husejn, a.s.’

[6] Mekātilut-tālibīn, sv. 1, str. 118.

[7] Menākib, sv. 4, str. 118.

[8][8] El-Iršād, str. 238.

[9] El-Bekare, 156.

[10] El-Fātiha, 2.

[11] El-Bekare, 156.

[12] El-Fātiha, 2.

[13] Tārīhu Taberī, sv. 3, str. 309.

[14] El-Emālī, sv. 1, str. 221.

[15] El-Ikbāl, sv. 3, str. 73.

[16] Bihārul-envār, sv. 45, str. 13.

[17] Ālu ‘Imrān (3), 33-34.

[18] Mevsū‘atu Kerbelā, sv. 2, str. 117.

[19] Bihārul-envār, sv. 45, str. 13.

[20] Bihārul-envār, sv. 45, str. 13.

[21] El-Ikbāl, sv. 3, str. 73.

[22] El-Ikbāl, sv. 3, str. 73.

[23] El-Ikbāl, sv. 3, str. 73.