Hafiz Salih Gašević

Hafiz Salih Gašević rođen je u Nikšiću oko 1268. (1850.). Jedno vrijeme radio je kao gradski finansijski upravitelj u Nikšiću, a kasnije je postao kajmekam u Kolašinu. U ovom mjestu je, na molbu domaćeg muslimanskog življa, preveo i prepjevao Mevlud Sulejmana Čelebija i osobno štampao njegovo prvo izdanje 1878. – 79., a drugo izdanje 1893. – 94. godine.
Prema jednoj bilješci, Gašević je napisao i Mali ilmihal na bosanskom jeziku, ali do sada nije pronađen nijedan njegov primjerak.
Hafiz Salih Gašević umro je u Bijelom Polju 1316. (1898. – 99.) godine. Ukopan je u haremu Čaršijske džamije u Bijelom Polju.
Mevlud hafiza Saliha Gaševića doživio je tridesetak izdanja, što najbolje govori o njegovoj popularnosti.

Predgovor

Bogu dragom vazda šukur na islam
A salavat Pejgamberu i selam.

Naš halifa gazi Abdul-Hamid han[1],
S njim pomoć Tvoja nek je, ja Mennan!

Dok je na nas hajir dove i ikdam,
na Pravi put treba činit ihtimam.

Kad se nađoh u Kolašin kajmekam,
znadem da sam puno nakis u kelam.

Moliše me kolašinski prviši:
“Nama mevlud daj bosanski napiši.”

Sad je tarih kad me oni moliše,
dan deseti od redžeba bijaše.

“Mi smo željni znati ‘Mevlud’ šta kaže,
Pejgamberu svi smo ašik odviše.

Drugi jezik mi lijepo ne znamo,
‘Allah jedan’, ‘hak Pejgamber’ – svi znamo.

U Kur’anu na sve iman imamo,
bosanski nam gradi mevlud, molimo.”

Laik viđoh[2] poraditi, za sevab,
napisati kako um’jem ja kitab.

Dragi Bože, ja se trudih za ‘ata[3],
molim Tebe, da ne gorim za hata’[4].

Muhadžir sam, vatan mi je moj Nikšić,
ime mi je hafiz Salih Gašević.

Koristi mevludi šerifa

Od Allaha koji traži pomoći,
neka mevlud Pejgamberu prouči.

U Džennetu koji traži hurija,
kad se mevlud uči neka posluša!

Za Džehennem koji misli i briži,
kad se uči mevlud, neka ne bježi!

Promislite, ovaj svijet hoće proć’,
na Mahšer[5] nam i na Sirat valja doći.

Havda[6] piti u Džennetu ko traži,
nek u srcu salavate zadrži.

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ!

Es-salātu ves-selāmu alejke jā resūlallāh!
Blagoslov i mir neka je na te, o, Allahov Poslaniče!

Mevlidunnebijji, sallallahu alejhi ve sellem

Sprva vazda spominjati svog Boga,
u poslovm’ to je dužnost na roba.

Boga dragog ko spominje sidkile[7],
Allah njemu olakšat će poslove.

Kada bude Bož’je ime najprije,
neće izać’ ružan pos’o poslije.

Na čas svaki Allah, Allah vikati,
Bog će nama vazda pos’o lakšati.

Halis[8] srcem ko Allaha spominje,
odmah od njeg svaki đunah[9] otpadne.

Božje ime ko spominjat nauči,
on kod Boga svaku murad[10] dokuči.

Hodi slatko svi da Allah vičemo,
od žalosti i da aškom[11] plačemo.

Bog je jedan u to šubhe[12] nemamo,
za vazda je, na to iman imamo.

Aršu[13] ćursu sahibija Bog dragi,
iz nejmanja ovaj svijet On stvori.

Koji traži da ga vatra ne prži,
nek u srcu salavate on drži:

Es-Salātu ves-selāmu ‘alejke jā resūlallāh!
Es-Salātu ves-selāmu ‘alejke jā nebijjallāh!
Es-Salātu ves-selāmu ‘alejke jā habīballāh!

Neka su blagoslov i mir na tebe, o, Allahov Poslaniče!
Neka su blagoslov i mir na tebe, o, Allahov Vjerovjesniče!
Neka su blagoslov i mir na tebe, o, Allahov Miljeniče!

Dragi moji, što ću vama ja rijet,
poslušajte, to je jedan vasijjet.

Ko posluša što ću njemu besjedit,
njemu duša mirisala u Džennet.

Da Bog njemu svako dobro pokloni,
ko god mi se hajir dovom nakloni.

Pa ko hoće ovu dovu da uči,
musannifu[14] nek Fatihu prouči.

(Za musannifovu dušu lillahil-Fatiha!)

Dragi Allah kako stvori Adema,
njim okiti ovaj dio alema[15].

Sedždu njemu učiniše meleki,
a Bog dragi pokloni mu pomoći.

Svog habiba[16] na čelo mu nur dade,
i taj nur mu jedan zeman ostade.

Na Havvu ga potlje Allah prenese,
Šit se rodi pa ga na njeg prenese.

Dođ’ Ibahim i Ismail na dunja[17],
oduljiće da kazujem drugo ja.

Kad se rodi rob u Boga najbolji,
nur je njegov, pa se njemu prikloni.

Koji traži da ga vatra ne gori,
neka srce salavatom otvori:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَيْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-Salātu ves-selāmu ‘alejke jā resūlallāh!

Neka su blagoslov i mir na tebe, o, Allahov Poslaniče!

On je soja golemoga i traga,
on najljepši i najbolji kod Boga.

Odabr’o je njega Allah svakako,
Ali k’o on ost’o nije baš niko.

Bog stvorio Muhammeda najprije,
pejgamber se on rodio najpotlje.

On je poslat da naputi svakoga,
njegovo je svašto makbul[18] kod Boga.

Koji traži da ga vatra ne gori,
neka srcem salevate govori:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَيْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-Salātu ves-selāmu ‘alejke jā resūlallāh!

Neka su blagoslov i mir na tebe, o, Allahov Poslaniče!

Rođenje Pejgamberovo

Amina, majka Muhammed-pejgambera,
ona sadef rodi zrno bisera.

Kad je bila njim Amina hamila[19],
alameta[20] mnogo jeste vidjela.

Otac našeg Pejgambera Abdullah,
odabr’o je milosnika hak Allah.

Kad približi vakat da se on rodi,
svako dobro na ’vi svijet dohodi.

Rebiul-evvel vakat bješe proljeće,
Ponedeljnik, noć dvan’esta doleće.

Kad je majka Muhammeda rodila,
kazala je da je čudo vidjela.

“Ko svjetlica iz kuće nam poleće,
nur od njega do nebesa doleće.

Na hevaji[21] melek dušek prostrije,
iz Dženneta po imenu Sundus je.

Tri bajraka razapeta viđoh ja,
Poslušajte, šta govorim vama ja.

Na magribu[22], na mašriku[23] dva ajan[24],
treći bajrak baš od Kabe na tavan.

Odmah znadoh gdjr on rob je najbolji,
dragom Bogu od svakoga najmil’ji.

Melaika mnogo sađe sa neba,
okruži se naša kuća ko Kaba.

Rastupi se duvar, a ja pogledah,
pokraj sebe mnogo čuda ugledah.

Iz Dženeta tri hurije dođoše,
Muhammeda svakojako fališe.

Blago tebi, sretna majko, zboriše,
a pohvalom moga sina spominjaše.

“Nikad nije majka vakvog rodila!
Blago tebi što si njega nosila!”

A kad dođe vakat da se porodim,
ono dobro što će doći da vidim.

Bješe žeđa meni došla do duše,
jedan bardak šerbeta mi dadoše.

Studenije od snijega i bjelje,
slađe bješe od šećera i ljepše.

I to šerbe što dadoše kad popih,
cijela se ja u nuru utopih.

Utopih se ja u nuru svakako,
a za sebe ja ne znadoh nikako.

Prifati me jedna ptica bijela,
opet meni dođe snaga cijela.

(Ovdje treba ustati na noge)

I rodi se car od dina onaj čas,
a u nuru utopi se svijet vas.

Vi salavat donesite na njega,
steći ćete nimet Džennet kod Boga.

Dobro li je salavate donosit,
i suzama svoje oči orosit.

Koji želi da mu vatra ne udi,
Neka srce salavatom probudi:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke jā resūlallāh!

Blagoslov i mir neka je na tebe o, Allahov Poslaniče!

Sve stvoreno učini se veselo,
briga ode, život dođe nanovo.

Na svijetu progovori stvar svaka,
Devletliji[25] svašto reče: “Merhaba!”

Merhaba ti, care vel’ki merhaba,
merhaba ti, znanja izvor, merhaba!

Merhaba, ej, svako moli od tebe,
merhaba, ej, Bož’ja milost na tebe!

Merhaba, ej, živu život, merhaba,
merhaba, ej, muki last si, merhaba!

Za gr’ješnike mučenike ummeta,
moiš, tražiš, Božijega rahmeta.

Na svijetu ti si rahmet, merhaba,
za gr’ješnike ti se moliš, merhaba.

Ti si sv’jetlo svom ummetu veliko,
i u muci mnogome si pomog’o.

Mučenome pomagalac vazda si,
i drugoga sačuvati rada si.

Za srčanu ranu svaku vidiš ti,
na svijetu, što god ima, car si ti.

Koji traži da ga vatra ne goni,
neka srce salavatom napuni.

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke jā resūlallāh!

Blagoslov i mir neka je na tebe o, Allahov Poslaniče!

Kad se rodi onaj Bož’ji milosnik,
Bog je njemu vazda bio pomoćnik,

Melaiki biše memnun[26] odviše,
od veselja i nebesa igraše.

Amina se u tom času izgubi,
malo zatim opet bude pri sebi.

Pa pogleda – kad hurija nema tu,
a Muhammed, Allahu se moli tu.

Prema Kabi u ćošetu bijaše,
dragom Bogu sve on sedždu činjaše.

Sedždu čini, a jezikom zboraše,
a šehadet prst u njega micaše.

Primakoh se pa poslušah šta veli:
za ummet se dragom Bogu on moli:

“Dragi Bože, pokloni mi Ti ummet,
nemoj na njih Ti bacati ukubet[27]!”

U djetinjstvu on je isk’o ummetu,
u starosti naklanjaj se sunnetu.

Za nas moli kad je bio dijete; –
mi griješni terk[28] činimo sunnete.

Koji traži da ga vatra ne kosi,
neka srcem salavate donosi:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke jā resūlallāh!

Blagoslov i mir neka je na tebe o, Allahov Poslaniče!

Od Meke su prvi ljudi vidjeli,
onu noć su Kabu tavaf činili.

Kad je majka Muhammeda rodila,
pozdravom je Kaba sedždu činila.

Od veselja do zemlje se sagnula,
i natrag se bez zijana vratila.

Reče Kaba: “Evo sreće svakako,
svijetsko se sunce rodilo žarko!”

Ćoše ćoši sve od Kabe govori:
“Evo, rob se noćas rodi najbolji!

Njegov ummet goli, bosi polazit,
sa ta‘zimom[29] hoće mene oblazit.

Od kipova i kufura opačit’[30]
i iz mene nevjerništvo izbacit!”

Pejgamberski tadž[31] na glavu nataknu,
a da u din zove vrijeme primaknu.

Prikuči mu četeresta godina,
otkako je njega majka rodila.

Poče njemu Bož’ji Kur’an salazit,
a da u din zove emer[32] dolazit.

U njega se svako čudo nalazit,
u iman mu vel’k svijet dolazit.

U njega se svako čudo nalazit,
u iman mu vel’ki svijet dolazit.

Od njeg sjene nije bilo na zemlji,
jer od nura vas bijaše, bezbeli.

Više glave mubarek mu bijaše,
od oblaka jedno parče stajaše.

Kud god resul, naš Muhammed, iđaše,
vazda oblak više glave imaše.

Od svijetlosti biser zuba njegovih,
u po noći iglu naći mog’o si.

Misk i amber miris odmah udari,
kad mu kosa koji vjetar nadari.

Ko ružica znoj od njega miris’o
mirisaše kud god on bi otiš’o.

Plod je dala hurma čim je usadi,
mivu jede od nje mnogo čeljadi.

Koji traži da ga vatra ne gori,
Neka srce salevatom napuni:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke jā resūlallāh!

Blagoslov i mir neka je na tebe o, Allahov Poslaniče!

Miradž

Hodi amo koji žudi i želi,
da je ašik i sam sebi što veli.

Slušaj miradž pejgamberski golemi,
za ašikluk tebi srce što gori.

Ponedjeljnik večer dođe jedan glas,
noć je blaga i hairli baš za nas.

Oni što s njime Božije pomoći,
Ummihani ode kući po noći.

Muhammedu dobar ta‘zim kod Boga,
Džebrailu emer dođe od Boga.

“Kat haljina iz dženneta prihvati,
i buraka najboljega uhvati.

Mome milom Muhamedu odvedi,
Mene i Arš on da vidi, dovedi!”

Pa Džebrail po emeru otiđe,
Mnogi burak pasijaše on viđe.

Među njima jedan burak plakaše,
niti jede, niti pije, gledaše.

Džebrail ga pita: “Zašto ti plačeš,
Zašto i ti ko družina ne jedeš?”

A Burak mu odgovara žalosno:
“Odavno je moje srce žalosno.

Od kako sam ja ovako proplak’o,
na hiljade godina je proteklo.

Iznenada ja sam čuo jedan glas,
sa koje sam strane ne znam ni danas.

“Muhammede!” Neko zovnu imenom,
zaljubih se sa ljubavlju srčanom.

Moje srce od tada se raskipi,
tog Božijeg milosnika da vidim.

Ja od tada ništa ne znam za sebe,
ko da Džennet vas ja nosim na sebe.

Ja iako u Džennetu sad stojim,
dolazi mi ko u vatri da gorim.

Ako po čem Muhammeda ne vidim,
Od života svojega se prolazim.”

A Džebrail njemu reče polahko:
“Tvoju žalost olakšaću sad lahko.

Šta ko želi – ono hoće dočekat’
samo treba nekoliko pričekat’.”

Sa burakom iz Dženeta poleće,
pejgamberu Muhammedu doleće.

Pa Džebrail govori mu isprva.
“Od Boga je tebi selam i stima.[33]

Tebi noćas zapov’jed je da ideš,
Boga dragog, Arš i Džennet da vidiš.

Da idemo, hajd’ polazi, Mustafa,
jer izgleda tebe Ashabi-safa[34].

Evo tebi da uzjašeš buraka,
vrata su se otvorila džennetska.

Bož’ji rahmet prosipa se na svijet,
tvoj dolazak svatko želi baš vidjet’.”

Tadž na glavu metnu Bož’ji Poslanik,
u svačem’ je Allah njemu pomoćnik.

Džebraila on naprijed propusti,
a buraka ode za njim jahati.

Za čas jedan on na Kudus doleće,
pejgamberske duše mnoge tu nađe.

Od duša mu bila štima golema,
po emeru znali su ga imama.

Dva rekata namaza su klanjali,
a svakako Muhammeda štimali.

Otu noć je mnogo čudo hodio,
Arš i Džennet te nebesa vidio.

Do svog mjesta Džebrail ga dovede,
po emeru dragog Boga ostade.

A Muhamed resul njemu govori:
“Što gariba[35] mene ovdje ostavi?

Ne znam puta kuda hoću hoditi,
Boga dragog puno želim vidjeti.”

Džebrail mu veli: “Hajde slobodno!
Izred tebe sve je ovo stvoreno!

Dragom Bogu ti si mio i habib[36],
nemoj mislit da si ovdje ti garib.

Dalje hodit ja ne smijem od Boga,
ovdje ostat emer mi je od Njega.

Ako zeru jednu dalje iskočim,
treba potlje da u vatri ja gorim.

Kod Boga si od svakoga najbolji,
svaki mahluk[37] s tobom Boga sve moli.”

Devletlija Džebrailu govori:
“Ti ostani, da te vatra ne gori!

Kad je tako, nemoj dalje hoditi,
ako bude vatra, ja ću goriti.”

Pa mu reče: “Ti sa mjesta ne idi!
Ko j’ u ašku, on tu vatru ne vidi!

U mene je ašk od vazda naputač,
a u svačem dragi Allah pomagač.

Ko j’ u akšu – ne boji ga, svakako,
glavu dati, to je njemu baš lahko.”

Koji traži da ga vatra ne prži,
nek u srcu salavate zadrži:

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke, jā resulallāh!

Blagoslovi i selami neka su na tebe, o, Allahov Poslaniče!

S Džebrailom hala zboraše kelam[38],
Refref[39] dođe pred njim naziva selam.

Uze cara svijetskoga, odnese,
do Sidretul-munteha ga donese.

Što god vidje na nebesim’ robova,
dragome se Bogu svato priklanja.

Neko uči, neko sedždu činjaše,
neko kijam, netko Boga moljaše.

Neko tespih, nek’ u ašku bijaše,
a Bogu se svaki taj rob moljaše.

Muhammedu hošgeldiju[40] davaju,
A ta‘zimom prema njemu gledaju.

Rekoše mu: “Ja, Muhammed merhaba!
Najviša je tebi milost kod Boga.

Ovaj Miradž i polazak sretan ti,
za ’ve rutbe[41] nije niko, osim ti.

Ti ćeš noćas Boga dragog vidjeti,
ti ćeš noćas sa Allahom zboriti.

K’o ti nama niko do sad ne dođe,
Bož’ju milost k’o ti niko ne nađe.”

Odatle je Devletlija otiš’o,
gdje je emer bio Bož’ji on doš’o.

Od Allaha Muhammedu dođe glas,
haša[42], nije zbor u Boga k’o u nas,

“Milosniče, milujem te dobro Ja,
izrad tebe stvorio sam svakog Ja.

Milosniče, vazda Mene traži ti,
s draga srca ibadet Mi čini ti.

I dan i noć što si vazda žudio,
da Me vidiš, što s’ od Mene tražio.

Da ti dadem što god imam murada,
sve za jedan po hiljadu dobara.”

Muhammed se dragom Bogu pokloni,
pa za ummet i hal njihov sve moli:

“Mili Bože, meni ummet oprosti,
jer u njih ima gr’jeha podosti.

Đunah[43] rade, tebi āsi[44] bivaju,
ja se bojim da u vatru ne padnu.”

Od Allaha Muhammedu dođe glas:
“Poklon činim tebi ummet Ja noćas.

Ja na tebe imam milost veliku,
a ti Mene moliš za zemlje šaku.

Sve sam Ja to porad tebe stvorio,
najboljega tebe Sebi vidio.

Kaziv’o sam Muhammede Ja tebi,
nagledat se Mene nećeš moći ti.

Mome zatu ogledalo tvoj je zat,
ti si sa Mnom, milosniče, opisat.

Na put pravi zovi Moje robove!
Kad Me vide, pa i njima dobro je.”

Pejgamber se po emeru povrati,
pa se kući Ummihane navrati.

Što je vāki‘[45] bilo s prva do kraja
ashabima kazao je veselja.

Ashabi mu čestitaju polazak:
“Blago nama, za ’vi tvoj sad dolazak.”

Rekoše mu: “Sretni tadž si natak'o,
od tebe je nama dobro svakako.

Mi smo ummet, pejgamberluk na tebe,
naše srce veselo je od tebe.”

Blago nama kad smo njemu mi ummet,
duši će nam plaća biti za hizmet.

Dragi Bože, milosti Ti njegove,
od svakoga milosnika najbolje!

I ko Tebe vazda plačem spominje,
i ko Tebi sadikane[46] robuje.

Molimo Te njihovijem hurmetom[47],
svakog tvoga milosnika šerefom[48].

Milosti Ti Muhammeda Tvojega,
Nas, garibe, ne udaljii od njega.

Ti si, kādir[49], oprosti nam grehote,
a pokrij nam, dragi Bože, sramote!

S robovima dobrima nas udruži,
a za grijehe nas Ti, Bože, ne ruži!

Tvojim Tebe milosnikom molimo,
vazda rahmet mi od Tebe tražimo.

Dragi Bože, nemoj da smo dāllīn[50],
na ’vu dovu svi recite ‘Āmīn’.

Mi smo ummet Milosnika Bož’jega,
da je Bož’ji rahmet na nas svakoga.

Od muslima Allah rāzi[51] neka je,
muslimanu Bož’je dobro svako je.

Ko god traži da ga vatra ne gori,
neka srce salavatom napuni.

اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا رَسُولَ اللهِ

Es-salātu ves-selāmu alejke, jā resulallāh!

Blagoslovi i selami neka su na tebe, o, Allahov Poslaniče!

---

[1] Gazi Abdul-Hamid han – sultan koji se nalazio na čelu Osmanske imperije u vrijeme pisanja ovog mevluda.

[2] Laik viđoh – vidjeh uputnim, primjerenim, opravdanim.

[3] ‘Ata – davanje, tj. da nešto dadnem od sebe

[4] Hata’ – greška, pogreška.

[5] Mahšer – mjesto okupljanja ljudi nakon proživljenja.

[6] Havd – Poslanikov, s.a.v.a., izvor u Džennetu.

[7] Sidkile – iskreno, srčano.

[8] Halis – čist, iskren.

[9] Đunah – grijeh, ono što ne valja.

[10] Murad – želja, ono što se želi postići.

[11] Ašk – ljubav, zanos, gorljivost.

[12] Šubha – sumnja, dvojenje.

[13] Arš – Prijesto Božiji

[14] Musannif – pisac, autor.

[15] Alem – svijet.

[16] Habib – miljenik, voljeni, drag, mio.

[17] Dunja – dunjaluk, ovaj svijet.

[18] Makbul – primljeno.

[19] Hamila – trudna, noseća.

[20] Alamet – znak.

[21] Heva – zrak.

[22] Magrib – zapad.

[23] Mašrik – istok.

[24] Ajan – vidljiv, očevidan.

[25] Devletlija – Muhammed, s.a.v.a.; epitet u značenju: sretni, časni, carski.

[26] Memnun – zadovoljan, veseo.

[27] Ukubet – patnja, muka, nedaća.

[28] Terk – ostavljanje, zapuštanje.

[29] Ta‘zim – veličanje, izražavanje naročitog poštovanja.

[30] Opačiti – očistiti.

[31] Tadž – kruna.

[32] Emer – zapovijed, naredba.

[33] Stima – počast, respekt, pažnja.

[34] Ashabi-safa – čisti prijatelji, tj, oni te izgledaju, iščekuju.

[35] Garib – stranac, samac, koji je u tuđem svijetu.

[36] Habib – voljen, drag.

[37] Mahluk – stvorenje.

[38] To jest prethodni govor odvijao se stanjem, a ne riječima.

[39] Refref – jedan poseban melek.

[40] Hošgeldija – dobrodošlica.

[41] Rutba – položaj.

[42] Haša – izuzev, osim, međutim.

[43] Đunah – grijeh, nevaljalo.

[44] Āsi – neposlušan.

[45] Vāki‘ – ono što se zbilo, dogodilo.

[46] Sadikane – iskreno, srčano.

[47] Hurmet – svetost, zaštićenost; ono što kod Boga ima naročit status.

[48] Šeref – visoka počast.

[49] Kādir – moćan.

[50] Dāllīn – zalutali, zabludjeli.

[51] Rāzi – zadovoljan.