Hafiz Seid Zenunović
Hafiz Seid Zenunović rođen je u Koraju 1875. godine. Vjersku naobrazbu stekao je pred svojim ocem Osman-efendijom. Poznavao je turski, arapski i perzijski jezik. Imamsku dužnost vršio je do 1920. godine u Trnovi, a poslije toga u Atik-džamiji u Koraju do svoje smrti 1932. godine.
Hafiz Seid Zenunović poznat je uglavnom po svom Mevludu, koji je štampan arapskim pismom na našem jeziku 1929. godine. Njegov spjev o smrti Muhammeda, alejhi-s-selam, također je štampan na isti način kao i Mevlud i doživio je nekoliko izdanja. Zenunović je ostavio u rukopisu i jedan alhamijado tekst o Hidžri. Hafiz Zenunović prevodio je i Kur'an, no ne zna se pouzdano da li ga je i dovršio. Dijelovi tog prijevoda su sačuvani i oni su se, u izdanju Fakulteta islamskih nauka u Sarajevu, i štampali 2002. godine.
Predgovor
Evo prvo dragog Boga spominjem,
ovaj mevlud lijepi pisat počinjem.
Dragoj mojoj braći želim od srca:
kad ga uče da im srce zakuca.
Jer i ja sam, braćo, plak’o pišući,
i vi ćete, mislim, plakat’ učeći.
Ovaj mevlud napis’o sam ukratko,
neka vam je, braćo, učit baš slatko.
Ja sam, braćo, prvo ovo mislio,
kad sam ovaj mevlud pisat počeo:
Kako da ja ovaj mevlud sastavim,
da što više svu braću zadovoljim;
da se više Pejgambera sjećamo,
sa mevludom mi da ga proslavljamo;
da u srcu bude našeg svijeta
ovaj mevlud kao kita cvijeća.
Učite ga, mila braćo, slušajte,
i najmanjem djetetu ga dajite.
Dok su djeca još neka se vježbaju,
nek u pjesmi Pejgambera pjevaju.
Tako ćete Bož’ju milost privući,
i šefaat Pejgamberov svi steći.
Sad ja svoju braću molim pri kraju,
ovaj mevlud kad uče i slušaju:
Nek’ se sjete, živi bili, i mene,
nek’ i mene hajir dovom spomenu.
Za ime mi koji budu pitali,
Hafiz Seid Zenunović Korajli.
I vi, braćo, bratski selam primite,
ovu dovu svaki puno učite:
اَللَّهُمَّ أَکْرِمْنَا بِفَضْلِكَ يَا مُعِين
وَ ارْزُقْنَا بِشَفَاعَةِ حَبِيبِكَ آمِين
Allāhumme ekrimnā bifadlike, jā Mu‘īn,
verzuknā bišefā‘ati habībike, āmīn!
Allahu moj! Obaspi nas svojom milošću, o, Ti koji pomažeš,
i podari nam zagovor Tvog miljenika, amin.
Rođenje Muhameda, Alejhi-s-selam
Dragi moji muslimani, slušajte,
kad se rodi naš Pejgamber nek’ znate.
On se rodi dvan’estoga rebia[1],
u proljeće dvades’toga aprila.
I godine po Isatu baš ove:
pet stotina sedamdeset i prve.
Baš u večer toga istog mjeseca,
on se rodi prije zore i sunca.
Draga majka tog našeg Pejgambera,
te večeri rodi zrno bisera.
Naš Pejgamber rodio se kako je –
evo čujte, muslimani, ‘vako je.
Muhammeda, našega pejgambera,
Amina mu majka priča za njega:
“Neka čuda, veli, ja sam vidjela
prije neg’ sam Muhammeda rodila.”
Za ta čuda evo ona šta veli
i o tijem čudesima šta zbori:
“Pojma nemam da ću trudna postati,
da ću sina Muhammeda roditi.
Prvi znak je ovaj što ga poznajem –
da hamila[2] Muhammedom postajem.
Čim sam htjela njim hamila postati,
počela sam kao ruža miriti.
Ko god sa mnom sjedi – to je istina –
svak’ bi rek’o: miri ruža rumena.
Dok sam njega u trbuhu nosila
ja nikakve brige nisam imala.
I ta čuda još očima predvidim,
kad sam htjela Muhammeda da rodim.
Kao svaka majka sebe pripremam,
kad ću rodit – toga časa pogledam.
Sama sjedim, više nama nikoga
da me čuva – osim Boga dragoga.
Čas već blizu moga sina da rodim,
al’ prilika tome času ne vidim.
Kakva bola, kakvih muka ja nemam,
samo malo ko da mi se drijema.
Ljetno doba, vrelina je vladala,
žeđa me je bila malo svladala.
Al’ mi oči skriva neka koprena,
tad mi malo, čini mi se, zatrnja.
Nit’ ja spavam, nit’ sam budna, dobro znam,
ova čuda sobom gledam i slušam.
Noć je bila nastupila, prolazi,
al’ je svj’etla, ko da Sunce izlazi.
Oćutkujem neki bahat[3] kod sebe,
neko tapa, al’ ne vidim kraj mene.
Blizu mene glas se čuje, šapori,
čini mi se sve da meni govori.
Vidim, nisam još mog sina rodila,
al’ u sv’jetlu sva sam se utopila.
Mirisavi vjetar poče da piri,
moja kuća cijela se uzmiri.
Tome čudu začuđena pogledam;
k’o u nekoj bašči sebe ugledam.
Oko mene gledam bilja raznoga,
raznih boja i cvijeća svakoga.
Razne ptice pokraj mene letaju,
vidim: lijepe djevojčice šetaju.
Nude meni čaše pića slatkoga,
ja ga pijem, mirim cv’jeća svakoga.
Govore mi: “Sretna majka bićeš ti,
sretnog sina ti ćeš sada roditi,
Muhammeda, milosnika Bož’jega,
Bogu nema dražeg roba od njega.
Blago tebi kad si majka njemu ti!” –
to rekoše te djevojke, nesta ih.
To su meni bile došle hurije,
da mi sina čestitaju najprije.
Tad me neka b’jela ptica preleti,
iza leđa krilima me uhvati.
Ja sam tada odmah naglo poznala
da sam neku višu snagu dobila.
U tom času ja preda se pogledam,
kad pred sobom moga sina ugledam.
(Ovdje treba svi prisutni u počast rođenja ustati na noge govoreći:)
Dobro nam doš’o, Bož’ji Poslaniče,
dobro nam doš’o naš zagovorniče!
Tebe Allah posla da nam kažeš pute,
da od nas zakloniš zablude krute.
Ti si car od dini-islama,
o, ti, najveći poslaniče od svih pejgambera.
Tebe Allah stvori kao nikog do sada,
Ti si od svih ljudi Bogu najdraži.
Kad tebe Allah na ovaj svijet stvori,
cijeli se svijet u nuru utopi.
Tebe Allah stvori u najljepšem liku,
da čovječanstvu budeš na čast i diku.
Tebe svako spominje, poštiva i voli,
staro i mlado u tebi nadu goji.
Da za naše grijehe prevelike
na onom svijetu oprosta tražiš.
Donesimo sad na njega salavat
ne bismo li zaslužili šefaat.
اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَيْكَ يَا رَسُولَ اللهِ!
Es-salātu ves-selāmu alejke, jā Resūlallāh!
Neka je blagoslov i mir na te, o, Allahov Poslaniče!
Zar ga rodih, u čudu se upitam!
Kad ga rodih, sebi kažem ja ne znam!
Tol’ko znadem kad preda se pogledah,
da je rođen znadoh kad ga ugledah.
I tada sam jedno čudo spazila
čim sam sina Muhammeda rodila.
Istom rođen, na sedždu je panuo,
glas mu čujem, ko u pčele zvučao.
Odmah glavu do njegove savijem,
vrgoh uho šta govori da čujem.
Kad preslušah, tad mi srce zadrhta,
istom rođen, viče svoga ummeta.
Kad to čudo u svog sina predvidim,
da ga malo uzmem, tad ja promislim.
K’o i svaka majka čim sam rodila,
želim odmah vidjet’ šta sam rodila.
Pokriven je, vidim, finom koprenom
i prirodnom obučen je haljinom.
Ja ga uzmem i na krilo povalim,
da ga lično vidim, oči otvorim.
Kad mu vidjeh čarne oči garave,
a kruže ih obrvice tanahne.
Okrugloga svoga lica bijelog,
tanahnoga nosa, malo pov’jenog.
Obrazi mu kao ruža rumena,
dvije usne ko kadifa crvena.
I vedroga svoga čela širokog,
podugoga svoga vrata bijelog.
A podvoljak ima takav cijeli
što izgleda kao golub bijeli.
Duge, guste trepavice imaše,
viš’ očiju duge, crne obrve.
Gusta kosa svu mu glavu prekrila,
crna, duga, do po čela pokrila.
Oči krupne, svako bi se zarek’o;
mislio bi da je surmu podvuk’o.
Tanki prsti u ručica podugih,
i prilično svojih prsa širokih.
Visok nije, srednjega je on boja,
nit’ je nizak kao arapskog soja[4].
Općenito ima takvo tijelo
koje sliči kao janje bijelo.
Ja ga otkrih da mu pupak pogledam
pupak gotov, ništa rezat ne treba.
Još ugledah da je roden i – mahtun[5],
kad to vidjeh, ja sa svijem bih memnun[6].
Od radosti hoću da se izgubim,
u mom krilu kakva sina ja držim.
Koliki je on kod Boga Vel’koga,
niko ne zna osim Boga dragoga!
Toliko je njega Allah volio,
i Muhammed on mu ime nadio.
Ja ga nosih bez muke i tereta,
ja ga rodih bez ikakva illeta[7].
Na tom daru Bogu dragom zahvalim
i u čelo moga sina poljubim.
Blago nama kad mi njega imamo,
mi smo sretni koji njega slušamo.
Na Mahšeru naše sunce ovo je,
ummet njegov – to su zv’jezde njegove!
S njim se treba njegov ummet dičiti,
njegov mevlud slušati i učiti.
Ko posluša njega – sluša i Boga,
ko ne sluša njega – neće ni Boga.
Svi salavat da učimo na njega,
steći ćemo ni‘met Džennet od Boga.
Dobro li je salavate donosit’
i suzama svoje oči orosit’.
Pa ko želi steći njegov šefaat
nek’ taj uči često njegov salavat:
اَللَّهُمَّ صَلِّ وَ سَلِّمْ عَلَی مُحَمَّدٍ وَ عَلَی آلِ مُحَمَّدٍ
Allāhume salli ve sellim ‘alā Muhammedin ve ‘alā āli Muhammed!
Allahu moj! Blagoslovi i daruj mir Muhammedu i porodici Muhammedovoj.
Dodatak mevludi – šerifu
Dragi moji muslimani nek’ znamo,
da mi od njeg boljeg dosta[8] nemamo.
Naš Pejgamber, znamo, nama najvoli,
zato što smo pripadnici njegovi.
Cio život on je u tom proveo,
da budemo sretni, Boga molio.
Umirući, on je nas dozivao:
“Moj ummete, Bog vam dragi pomog’o.”
Pripadnici prvi njemu ako smo,
radićemo ono što je korisno.
Prvo slušat’ dragog Boga i njega,
jer nam spasa nema nigdje drugoga.
Zašto ovdje na ’vom svijetu živimo?
Zato da mi dobra djela činimo.
Svi mi znamo da moramo umr’jeti,
naša djela pred Allaha izn’jeti.
Na Mahšeru kad svi tamo budemo,
šta će biti od nas tamo ne znamo.
Tu će biti puno svega, svačega,
dosta dobra, a i jada svakoga.
Trebamo se zato dobro smisliti
šta nas čeka, pa o tome misliti.
Ružnih djela puno kod nas imade,
dobrih malo, al’ Bog dragi sve znade.
Zato nam je naš Pejgamber rekao,
za života svoga on je kazao:
“Moj ummete, neka dobro svi znate,
na Mahšeru kada tamo budete,
Dragi Alah vas će prve pozvati
i za djela vaša prve pitati.
Vi ćete se tada jako prepasti,
kuda ćete, vi nećete ni znati.
Muhammede, vikaćete u strahu,
a ja ću se tada molit’ Allahu.
Na vaš povik ja ću vama trčati,
brzo ću vas u kamaru sabrati.
Ja ću s vama skupa doći pred Boga,
moliću Ga da vas spasi svakoga.
Moj ummete, to trebate svi znati,
da ću s vama vel’ku brigu imati.
Ali, ja da mene Allah posluša,
pa se moja molba kod Njeg’ usliša.”
Eto, braćo, svima nam je sad jasno,
bez njega bi nama bilo opasno.
Pa ko želi Pejgambera vidjeti,
on će na njeg sve salavat učiti:
اَلصَّلَاةُ وَ السَّلَامُ عَلَیْكَ يَا شَفِيعَنَا عِنْدَ اللهِ
Es-salātu ves-selāmu alejke jā šefī‘anā ‘indallāh!
Mir i blagoslov neka su na tebe, naš zagovorniče kod Allaha.
[1] Rebī‘ul-evvel, treći hidžretski mjesec.
[2] Hamila – trudnica, noseća žena.
[3] Bahat – šum.
[4] Soj – narodnost, pleme
[5] Mahtūn – obrezan, osunećen.
[6] Memnūn – jako se obveseliti, veoma se zadovoljiti.
[7] Illet – bolest.
[8] Dost – prijatelj.
